У нека давна времена постојале су три врсте школских
свесака, тј. 'тека': писанска, рачунска
и она без линија.
'Писанска' се састојала од двије линије: широке и
уске, а са циљем да рукопис евентуалних мисли усмјери и доведе у ред, да се зна
шта и како иде горе, а шта доле.
Друга намјена им је била за 'Лексиконе', да свако,
у задатој му линији пише свашта о себи, а све то да би нам открио макар
иницијале своје 'симпатије'.
'Рачунска' се користила за математику, односно да
би логички склопљен мозаик коцкица доводио
до очекиваног, тачног и 'прописаног' резултата.
'Она без линија ' се углавном користила за
геометрију, за конструкцију праве или криве кроз задате тачке и просторе.
Но, по протеку времена и по спознаји да живот
није школа, нити школе уче за живот, теке су потпуно нестале.
Писанске теке уопште не требају, јер нити ко
пише, нити ко мисли, а понајмање се да довести у било какав ред.
Наиме, данас се у доњим линијама искључиво куца
по мрежама, а у горње редове се допире уредним откуцавањима и укуцавањима.
Лексикони су такође постали сувишни, јер данас на
мрежама, умјесто иницијала, имамо комплетан увид у 'симпатије', са све сисама и
гузицама...
Рачунска тека, баш као ни било какав писани траг
је апсолутно непожељан онима који нас својим математикама представљају у наше
име а за свој рачун.
Зато и већина нас живи у оној теци без линија,
тј. без икаквог реда и смисла, шврљајући мало горе, мало доле, све чекајући
некога ко би нам устројио било какву линију која би нас нечему усмјерила и
водила.
А таквих, оних из рачунске теке нема, јер су сви они
исти, без тачних рјешења, чак ни на крају збирке задатака које нам постављају.
Зато нам и преостаје да и до и даљњег живимо 'на
теку'...
Нема коментара:
Постави коментар